Akro rijetko kad ide na spojeve, ali kad ode, ono ne završi baš najbolje. Ili iole dobro. Ili kao išta što bi se moglo opisati riječima koje koriste ljudi. Možda nilski konji proizvode zvukove koji bi mogli savršeno opisati ovu situaciju.

Uglavnom, nemam pojma zašto Akro to uopće radi. Ako negdje vani vidi neku žensku osobu, po mogućnosti da ima između osamnaest i četrdeset i osam, gdje god se nalazile, što god radile, on im se približi i pita ih ako ih može dodati na fejzbuku. Većina ga odbije u startu, ostale ga najčešće izbrišu nakon dva ili tri petak-trinaesti poruka, a one koje ostanu, koje su previše znatiželjne za vlastitu dobrobit, njih kao da želi posebno uznemiriti.


Kao da je riječ o nekakvoj bizarnoj ligi o kojoj nemam nikakvog blagog pojma, koja se bavi nekim apsurdnim verbalnim sportom o kojem me strah previše razmišljati. U toj hipotetskoj aktivnosti vjerujem da je Akro definitivni i ultimativni prvak.

Na kraju najčešće dođe do mene, zato jer pretpostavlja da ništa ne radim, što je točno ono što bih i htio raditi, ali on oduvijek moje prekrasno ništa rado pretvara u žalosno nešto, zbog čega dobivam barem nekakvo uzbuđenje u životu pa nije da se pretjerano žalim (zanemarimo sad činjenicu da svi ovi tekstovi postoje isključivo zato što mi je nakon što ga vidim daleko lakše tući glavom po tipkovnici nego o zid).

Zato mi sad leži na krevetu, još uvijek potpuno odjeven, s prljavim tenisicama podignutima na moje plahte. Nije da sam jedan od onih čistunaca kojima smeta obuća u stanu, ali ponestaje mi razloga kojima gazdi pokušavam objasnit fantomske otiske cipela koji se povremeno pojavljuju po zidovima njegove sobe.

„Bio si vani?“ pitam ga.

„Aha.“

„I?“

„A.“

„Ne, nećemo opet pričat koristeći samo samoglasnike.“

„Naljutio sam je.“

„Znam taj dio… Zanima me kako.“

„Rekla mi je da čita knjige…“

„Stvarno je pretjerala, čovječe!“

„Nisam završio – uglavnom… Rekla je da čita knjige, ali samo od pisaca koji su mrtvi već barem dvadeset godina.“

„Što je tebi zasmetalo, iako ne čitaš knjige ni živih ni mrtvih.“

„Lako to… Nije to problem. Problem je taj što mi to nema nikakvog smisla.“

„Zašto?“

„Kako to misliš zašto? Tebi ima?“

„Ne znam“, zamislim se na trenutak, iako ne znam točno zašto. Tek tako. „Pretpostavljam da nisam baš razmišljao o tome.“

„Slušaj me, to sam i njoj rekao… Rekao sam, čuj, to ti je glupo. Odmah me počela blijedo gledat pa sam samo nastavio. Kako možeš čitat samo mrtve pisce, što ti to uopće znači? Mislim, kužim ja da su oni dobri ovo-ono, postavili su standarde za cijeli nastavak čovječanstva i kulture i čega već ne, ali… To što je netko postavio temelje ne znači da je riječ o nečem beskonačno kvalitetnom. Ja jednostavno mislim da je novo uvijek bolje. Da, uvijek. Znači imaš te neke originalne kreacije, njih novi ljudi prouče i onda naprave to isto – samo bolje. U čemu je problem? Da igram igre kreatora koji su mrtvi barem dvadeset godina što bih igrao? Šah? Monopoli? Ne bih video igre vidio do sedamdesete, a što bih onda trebao biti sav ‘Uuuu, vidi, Spacewar! A za to vrijeme moj unuk leži tamo u nekakvoj ćeliji, okružen staklom, kao u Alien filmovima, i zatvoren u VR-u igra video igru koja izgleda kao stvarnost.“

„Unuk? Stvarno si optimist.“

„Slušaj… To što je nešto staro ne znači da je bolje. Je l’ bi ti išao u neku staru kabinu samo zato jer je stara? Ne bi. Tražiš što novije stvari… Ako možemo, kupujemo nove aute, kupujemo nove kuće i kupujemo nove mikrovalne. Stare stvari idu u muzeje, eto kamo, da ih se gleda, a ne koristi. Da staro je bolje… Popizdio sam! Pola sata sam joj pričao sve to, a onda se samo ustala i otišla. Mislio sam da ide do WC-a možda, ali nije. Nije čak ni lagala da ide do WC-a, samo je otišla.“

„Pretpostavljam da je istina prejaka za neke ljude.“

„Znači slažeš se sa mnom?“

„Tko, ja?“ uperim prst u samoga sebe. „Mislim da ću ipak ostat pristran ovaj put.“

„Zašto?“

„Zato jer nemam razloga komentirati.“

„Kako nemaš? Ajde, pričaj.“

„Pa mislim… Knjige sad na stranu, ti misliš da su nove igre bolje od starih?“

„Nisi me čuo malo prije? Da, čovječe, bolje su.“

„Ja ne mislim da su bolje. Čuj, ne kažem da su stare igre bolje, ali neki put se ipak više truda uložilo u njih nego u neke novije. Gledaj samo Final Fantasy VII, to danas ne bi prošlo, ne bi se prodavalo jednostavno… A igra je fenomenalna. Čak i igre koje su nekad bile ismijavane, kao Legend of Dragoon, su danas nevjerojatni RPG-i. Tebi je peti MGS bolji od prvog? Meni nije. Je li prvi Resident Evil slabiji od šestice? Nije, nedvosmisleno i neupitno.“

„Frende… Novi Doom pojede sve prijašnje Doomove, što ćeš sad?“

„Nisam rekao da mislim da su nove igre slabije…“

„To si rekao.“

„Ne, rekao sam da ne mislim da su nove bolje. Nije isto. Ne mislim da je išta bolje ili slabije ovisno o vremenu. U konačnici se gleda ono u što se uložilo dovoljno vremena i dovoljno ljubavi, kužiš? Nema sumnje da se danas može pronaći neka mrcina od igre, ali opet, danas, u vrijeme kad je sve industrija, mislim da se igre često štancaju samo kako bi zaradile što više u što kraćem vremenu i to je to. Nema tu nečega što će izdržat test vremena. A te igre nekad, te o kojima sam pričao, one su ga definitivno izdržale…“

„Fallout 4 je bolji od Fallout 2“, kaže on.

„Idi van.“

„Daj, ajde, samo sam se šalio…“

„Van.“

„Ti si ozbiljan?“

„Da.“

„Zbog Fallouta?“

„Zbog Fallouta.“

„Barem možeš priznat da su sve igre u tom serijalu dobre.“

„Nikad.“

„I koji je zaključak cijele ove priče?“

„To da često govoriš ono što vjerojatno ne bi trebao reć’.“

„Još nešto?“

„Da. Idi van.“

„Okej, okej, idem… Čovječe, dođem ovdje, a na kraju kao da sam bio na još jednom spoju.“

Akro se okrene prema vratima, napravi dva koraka, a onda se okrene još jednom prema meni. Kaže: „Možda bismo mogli igrati Crash Team Racing u dva? To je dobra, stara igra…“

„Van.“

I nakon toga konačno ode. No iako ga više nema u mojoj sobi, i dalje osjećam njegovu prisutnost. Pogotovo zato što s jednog zida moje sobe sjaje dva otiska Akrovih cipela.


Sve sličnosti s knjigom “Vrijeme koje nam je pojeo Pac-Man” su namjerne. Dobro, ne baš, ali kad sam Zoranu Žmiriću rekao da želim pisati spiritualni nastavak njegove knjige, on mi nije prijetio nikakvim tužbama već upravo suprotno, dočekao ideju s oduševljenjem – tako je nastalo ovo što sada čitate. Iako je Gand važan utjecaj na ove tekstove, on nema nikakve direktne veze s napisanim. Ovo su ipak priče o nekim drugim klincima koji imaju neke druge probleme. Goran Gluščić. 

Starije kolumne:

#1: Do Midgara i natrag
#2: Meryl efekt
#3: Raid za Učku
#4: Tebi je peti MGS bolji od prvog? Meni nije
#5: Mislio sam da će biti više Harley Quinn cura…
#6: Smrt zbog manjka fikusa

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *