Put po Istri usred ljeta djelovao je kao super ideja sve dok nismo zapeli na ulazu u tunel Učku.

I to s dugom automobilskom zmijom pred nama i ljudima koji novčanike vade tek kad dođu pred rampu, onda traže siću, gube je po tlu, grabe noktima i takve nepotrebne radnje obavljaju naizgled zauvijek. Nekoliko kilometara iza Akro tuče glavom po volanu i svakim četvrtim udarcem slučajno zatrubi što vjerojatno ne pomaže našim susjedima koji vjerojatno nisu ništa strpljiviji od nas.


Izi, kojeg je Akro pozvao na put s nama, odavno je izašao iz auta i sada oko njega lovi Pokemone. Njegovi maleni spori koraci daleko su brži od kretanja automobila, što znači da nema pravog razloga zašto to ne bi radio, ali moji živci svake sekunde sve više popuštaju i kao da zbog cijelog ovog čekanja krivim baš njega. Pretpostavljam da je lakše kriviti nekoga s licem nego tamo nekog Talijana koji upravo ženi koja radi na rampi objašnjava kako je Rovinj prekrasan grad.

„Zašto si ga uopće zvao?“ pitam Akra dovoljno tiho da me Izi ne čuje, mada mi ne bi posebno teško palo ni da je.

„Ima dobar posao. Posao koji ja želim. Čuo sam jednom da ako popiješ dovoljno piva s nekim, taj netko ti pomogne nać’ posao. Pa testiram tu tezu.“

„Nisi mogao piti te pive u Rijeci?“

Akro slegne ramenima, a ja kroz prozor nastavim gledati Izija koji svojim frustrirajuće sporim korakom šeće kroz red nepokretnih automobila s mobitelom pred sobom i tupim pogledom na licu koji odašilje samo apatiju i nihilizam. Da ja tako izgledam kad igram igre odavno bih prestao s time.

„Znaš što mi je upalo u oko dok smo putovali?“ upita Akro pa počne otvarati i zatvarati prozor, kao da će to nekako promijeniti klimu oko nas. „Oni znakovi koji najavljuju potencijalni pad kamenja na cestu.“

„Nikad ti to ranije nije upalo u oko?“

„Je, samo nikad o tome ranije nisam previše razmišljao.“

„Ima još koji znak o kojem nikad ranije nisi zamišljao?“

„Slušaj“, Akro otvori prozor do kraja i pogleda me. „Što točno znači taj znak? Kao, kamenje će možda pasti na tvoj auto ili na cestu, samo što nije da stvarno postoji način da izbjegneš takvo nešto. Možeš samo nastaviti voziti i nadati se da ćeš do kraja puta doći bez rupe u haubi. A što ako padne? Ništa, ljudi koji su stavili taj znak reći će ‘Rekli smo ti da može doć’ do toga’ i što sad, ti bi se zbog toga trebao osjećat bolje? Gluposti.“

„To je sve?“ pitam ga, iako znam da nije.

„Nije“, Akro prstom teatralno presječe zrak. „Jednostavno mislim da ne bi trebali uokolo stavljati upozorenja za stvari koje se možda mogu dogoditi. Čuo sam da su neki ljudi umrli zato jer su im kornjače pale na glavu… I svejedno nigdje ne vidim znakove koje najavljuju leteće kornjače.“

„Vjerojatno zato jer se znakovi stavljaju samo ako je u nekom mjestu vjerojatnost tog događaja nešto veća.“

„Ali još je veća vjerojatnost da neće past ništa… Zašto onda nema znakova na kojima piše da vjerojatno ništa neće pasti na tvoj auto?“

„Je l’ takvo nešto stvarno potrebno?“

„Je l’ znak koji najavljuje moguće oštećenje auta stvarno potreban?“

„Zamisli tu logiku u igrama“, kažem.  „Odnosno, zamisli da igraš nešto i odjednom ti lik umre, bez ikakve najave, bez ikakvog upozorenja da bi se to moglo dogoditi. Pa popizdio bi… Igra mora barem nekako najaviti potencijalnu opasnost, inače te kažnjavaju bez da si išta krivo napravio. Ovo ti je slična stvar.“

„Pričaš to kao da uopće nisi igrao Dark Souls.“

„Dogovorili smo se da više nećemo spominjat tu igru.“

„U redu, sori.“

Red se pomakne za dva automobila, onda za još jedan, onda red ponovno stane i ostavi nas da se roštiljamo na suncu. Možda je cijela stvar tako spora zato jer tamo neki direktor misli da je sasvim u redu umrijeti pred tim lijepim planinskim krajolikom koji bi svakom normalnom prestao biti zanimljiv nakon sedam minuta.

Nakon još šest udaraca glavom o volan, Akro se ponovno okrene prema meni. „Samo što u igri jednostavno pukneš load game, ili startaš iznova, ili jednostavno prestaneš igrat… U najgorem slučaju baciš igru kroz prozor i ostaneš bez nje. Misliš da auto ne zaslužuje malo više od ‘Možda će se dogoditi nešto’?“

„Radije bi da ti ne kažu ništa?“

„Ako mi se auto već mora razbiti, onda bih radije da se iznenadim kad se to dogodi. A ovako mi spojlaju potencijalna uzbuđenja.“

„Kad bi ti se nešto dogodilo bez tvoje intervencije, mogao bi ih tužiti.“

„A ovako ne mogu? Samo zato jer su mi rekli da će mi se možda dogoditi nešto što nikako ne mogu izbjeći?“

„Tako ti to ide.“

„Pa najbolje da ja onda svim ljudima počnem pričati da ću ih možda zgazit autom jedan dan. Tako ću bit manje kriv ako to stvarno napravim.“

„Gle, Akro, možemo pričat o nečem drugom?“

„Ne možemo! Jednostavno ne mogu prijeć’ preko toga da mi netko može reć’ da će se nešto možda dogodit nakon čega ja mogu krivit samo sebe zato što nisam dovoljno nabio svoj LUCK. Zamisli da pekara na vrata zalijepi papir na kojem piše ‘Burek možda neće biti dobar’. Pa tko bi išao tamo?“

„Možda je baš to problem“, kažem. „Oni su stavili znak da će ti kamen možda past na glavu i ti si svejedno išao tim putem.“

„Nije da smo imali baš nekog izbora…“

„Mogao si izabrat ostat doma, onda bi ti auto bio na sigurnom.“

„Tako dakle“, Akro promrmlja.

„Baš kao što si mogao izabrat ne počet igrat Dark Souls i tako spasit svoj gamepad od spajanja sa zidom.“

„Mislim da smo rekli da nećemo pričati o toj igri…“

„Možda je problem taj što nema dovoljno takvih upozorenja. Da su na igri napisali da je moguće da ćeš razbit sve oko sebe dok je igraš, možda je ne bi ni kupio.“

„Dogodilo se samo jednom…“

„A koliko puta ti treba kamen past na auto da shvatiš da se i to stvarno može dogodit?“

Umjesto da odgovori, Akro nagazi gas i konačno stigne do tunela. Jednom kad smo napokon mogli normalno voziti, više nismo ni raspravljali o znakovima. Izgleda da neke teme i mogu nastati samo u periodima potpune dosade.

„Pas mater“, Akro odjednom izbaci iz sebe. „Zaboravili smo Izija.“

„Što ćemo sad?“

„Nema šanse da sad zbog njega radim cijeli krug… Mislim, nemam vremena.“

„Možda bi na tvom autu trebalo stajat upozorenje da postoji vjerojatnost da ćeš putnike ostavit na krivoj strani Učke.“

„Da“, Akro kimne. „Možda onda ne bi izlazili iz auta kako bi hvatali Pokemone.“

„Eto“, kažem. „Vidiš da znakovi ipak imaju smisla.“

Sljedećih nekoliko minuta ostanemo prekriveni planinom i tako konačno skriveni od sunca. Noga je na gasu i svake sekunde sve smo bliže Rijeci, a Akro je istovremeno sve dalji od potencijalnog posla kojega ionako vjerojatno ne bi dobio.


Sve sličnosti s knjigom “Vrijeme koje nam je pojeo Pac-Man” su namjerne. Dobro, ne baš, ali kad sam Zoranu Žmiriću rekao da želim pisati spiritualni nastavak njegove knjige, on mi nije prijetio nikakvim tužbama već upravo suprotno, dočekao ideju s oduševljenjem – tako je nastalo ovo što sada čitate. Iako je Gand važan utjecaj na ove tekstove, on nema nikakve direktne veze s napisanim. Ovo su ipak priče o nekim drugim klincima koji imaju neke druge probleme. Goran Gluščić. 

Starije kolumne:

#1: Do Midgara i natrag
#2: Meryl efekt
#3: Raid za Učku
#4: Tebi je peti MGS bolji od prvog? Meni nije
#5: Mislio sam da će biti više Harley Quinn cura…
#6: Smrt zbog manjka fikusa

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *